- ISTORIJA ROMA...

Бибијако састипе

Празник Бибијака посвећен је ромској неканонизованој светитељки Бибији. Чудотворна Тетка Бибија је 1929. године добила и своју „икону“ (литографија, према цртежу П. Даничића). Бибијака се прославља у марту, трећег петка после Белих поклада. Роми хришћанске вероисповести широм света прослављају овај празник, који поред Ђурђевдана (6. маја) и Василице (14. јануара) представља један од најважнијих обреда у обичајном годишњем календару и својеврсни је чувар идентитета Рома.

Празник „Бибијака“ одликује породично окупљање Рома поред светог дрвета, тзв. записа, најчешће дрвета крушке, који се украшава цвећем и поред кога се ложи ватра. Свака породица има своје место на простору око записа, где на ћилимима простртим на земљу износи спремљену храну и пиће. Посебну улогу у прослави има тзв. домаћин славе, који се мења (бира) сваке године.

На овај дан, који је изузетно важан за Роме, окупљају се породице и фамилије. У родна места том приликом долазе и они чланови који раде као „гастарбајтери“ у иностранству. После обреда освећивања записа и кађења, у којима каткад учествују и свештеници СПЦ, наставља се дружење уз музику и искрено весеље по којима је ромска заједница специфична и препознатљива.

„Бибијака се замишља као божанство које живи у шуми или у високим планинама, већа је од обичним смртника и блиста као да је од сувог злата. Лети невидљива ноћу, улази у куће и черге и приказује се само изабраној неколицини поштених људи. Верује се да је богата и прелепа, никад не говори, не једе, не пије. Ако негде завлада болест, она долази и односи болесног.“

 

Ове године по први пут се Бибијака у Београду не прославља на традиционални начин.

Томе је допринела тренутна ситуација у РС и уопште у целом свету због постојеће пандемије вируса Корона, али то није највећи разлог за прекид ове дугогодишње традиције.

Раније сам  извештавали и пратили ситуацију са овим светилиштем београдских Рома које је претендовало да буде срушено у септембру прошле године. Усред интервенисања великог броја Рома које смо успели да мобилишемо, рушење  је прекинуто, али остала је штета која ни дан данас није санирана.

Нисмо успели да дођемо до информација или до инвеститора који је бацио око на наше светилиште и место на којем су се од памтивека окупљали наши очеви, дедови…па смо закључили да се иза овог покушаја рушења крије нешто веће. Црквица са два објекта се налази на атрактивној локацији у центру Београда, у улици Господара Вућича.

Како смо успели да сазнамо два ромска удружења су регистрована на адреси на којој се налази ово светилиште. Имамо информацију да је једно од удружења покренуло акцију сакупљања средстава за обнову срушене зграде али колико смо могли да видимо на лицу места са поправкама се није ни почело.

Само једном речју можемо данас да опишемо осећања великог броја београдских Рома који по први пут у својим животима нису били до црквице да запале свећу за здравље своје деце и најмилијих и који се по први пут нису окупили и изљубили са својим пријатељима и познаницима уз речи ,,АНДО БИБИЈАКО САСТИПЕ “ . Осећање које данас све обузима док седе са својим најрођенијима уз посну трпезу је осећање које ће бити ту још дуго ако се ситуација са светилиштем не промениа.

То осећање је ТУГА и велика зал да се не изгуби нешто што представља део нашег културног наслеђа.

Уз жеље да се следеће године сви састанемо на нашем светилишту и да теткица Бибија чува све нас у овим тешким временима, поздрављам вас. ,, Андо Бибијако састипе“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *