Poslušajte sledeći prilog i saznajte vise o Jevrejskoj edukaciji u savremenom svetu .

Pogledajte sledeci VIDEO i naucite nešto o najbrojnijoj nacionalnoj manjini u Srbiji.

Šabat, dvadesetpetočasovni praznik u jevrejskoj tradiciji i praksi, dešava se svakih nedelju dana i predstavlja jednu od najvećih jevrejskih svetkovina. Kao što to rabin Abraham Jošua Hešel kaže,[1] Šabat opstaje i iznova se ukazuje kao hram u vremenu, odnosno kao posvećeni vremenski odvojak, dan posvećen zastanku, molitvi, prijateljima, porodici i najdražima, što ga čini specifičnim odmorom od pritiska svakodnevnih obaveza i aktivnosti kojima smo okupirani tokom redovnih radnih dana. Gde god se nalazili, počevši od petka, od zalaska sunca, pa do subote nešto iza zalaska sunca, Jevrejke i Jevreji različitih religioznih, kulturalnih i društvenih navika obeležavaju Šabat kao dan sećanja na Stvaranje sveta, i kao dan sećanja na Izlazak iz Egipta.

Kao što je to u Tori opisano,[2] Šabat je dan podsećanja na sedmodnevni proces Stvaranja sveta, od kojih je dan odmora, sedmi dan – Šabat, jednako važan i konstitutivan, baš kao i „radni“, stvaralački dani. U ovom smislu Šabat podseća na partnerstvo Boga i čoveka u stvaranju sveta, gde se, stvarajući svoj, bolji svet od dana do dana, čovek podseća na to do koje su mere zastanak, odmori regeneracija važni za nastavak aktivnosti koje slede od nedelje do nedelje. Naime, kao što je Bog, prema Tori, stvarao svet tokom šest dana, „i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini“,[3] tako je i čoveku dato da prati taj ritam i da odmori svakog sedmog dana u nedelji, kao bi reevaluirao svoj rad, ali i kako bi razumeo da je sve što možemo da učinimo i stvorimo tokom jednog dana i jedne nedelje – sasvim dovoljno, ma koliko poslova ostalo nedovršeno od nedelje do petka. Šabat nas, stoga, uči da je u redu napraviti pauzu i odmoriti, bez obzira na složen ritam svakodnevnice, obaveza, rokova i očekivanja. Tako je Šabat, za svakog savremenog čoveka, uvek predstavljao utočište od nimalo lakih zahteva radne nedelje i ukazivao mu na pravo na posvećeni, božanski inspirisan, opravdan i nužan odmor.

Drugi aspekt Šabata odnosi se na sećanje na Izlazak iz Egipta. U Tori je zapovest o Šabatu data odmah nakon Izlaska iz Egipta.[4] Šabat je, dakle, pored dana zastanka i odmora, podsećanje na važnost dosezanja slobode od ropstva – nekadašnjeg, egipatskog, ali i svakog savremenog ropstva, koje vrlo lako može uključiti i ropstvo navikama, brzom radnom ritmu i zahtevima nadređenih. Zbog toga Šabat predstavlja i osu ravnopravnosti unutar jevrejskog kulturalnog sveta. Naime, na Šabat smo svi ravnopravni – bili mi zaposleni ili poslodavci, podređeni ili nadređeni – na Šabat smo na jednak način, kao ljudi koji su stvoreni da budu jednaki, oslobođeni uobičajenih uloga, etiketa i zahteva koji prate jednu radnu nedelju. Ovaj aspekt Šabata je bio posebno važan u istorijskom periodu za koji je bio vezan sistem robovlasničkih odnosa, budući da su na Šabat, prema Tori, apsolutno svi ravnopravni u pravu na odmor, bez obzira na klasnu pripadnost.[5] Dakle, čak i u najopresivnijem kontekstu, Šabat predstavlja zapovest – svima, a posebno nadređenima, da se sete suštinske ravnopravnosti čoveka u odnosu na čoveka koja poziva na jednako obezbeđivanje mogućnosti odmora i praznovanja. Šabat tako postaje sećanje na slobodu koja je data svakom čoveku ponaosob u trenutku Stvaranja.

Šabat počinje paljenjem sveća, uz blagoslov Bogu koji je ostavio zapovest o paljenju sveća – svetla na Šabat. Šabat je, po sebi, neka vrsta svetlosti koja, uz mirise aromatičnog bilja i iskustvo mira, molitve i svečanih obroka treba da opstane tokom narednog radnog perioda, sve do sledećeg dana odmora i slobode. Šabat se obično provodi u krugu najbližih, uz večernju, jutarnju i popodnevnu molitvu i tri svečana obroka koji se pripremaju dan unapred i održavaju toplim, kako bi Šabat bio oslobođen svake pripreme, opterećenja i rada. Posebno svečan element obroka predstavljaju hale – dva upletena obredna hleba koja sećaju na manu, hranljivu namirnicu koju je Bog ostavljao Jevrejima tokom perioda lutanja po pustinji. Svakog dana, naime, Bog bi ostavljao po jednu manu svakoj osobi, a petkom bi ostavio po dve – jednu za petak, a jednu za Šabat, dan kada se i Bog, a samim tim i ljudi, odmaraju.[6] Hala ima slatkast ukus, kako bi podsećala na slast dana zastanka i slobode, odnosno na slast Šabata.

Kao što se na svečan način obeležava ulazak Šabata – paljenjem sveća i blagoslovom, tako se na svečan način Šabat i ispraća, obredom koji se zove havdala. Tokom obreda havdala pali se višestruko upletena sveća koja odaje posebno jaku svetlost, a prisutni uživaju u ukusu vina i u mirisima aromatičnog bilja, te tako, osim umom, i telom, asocijativno, pamte blagodet Šabata i nose deo tog posebnog mira u nedelju koja predstoji. Cikličnost Šabata tako u jevrejsku svakodnevnicu unosi radost, čak i tokom naporne radne nedelje, te izaziva iščekivanje ponovnog osećaja celovitosti koju Šabat pruža – baš kao na dan zastanka od Stvaranja Sveta i na dan dosezanja slobode. Možda su upravo zastanak, odmor i sloboda ujedno i najdragocenije tekovine jevrejske istorijske mudrosti o kojima Šabat svedoči i danas.

Istorija naseljavanja Jevreja u Srbiji govori u prilog činjenici da su Jevreji na tlu današnje Srbije prisutni još od rimskog doba. Prvi materijalni dokazi o životu Jevreja na području današnje Srbije upućuju, dakle, na doba početka ove ere, što ukazuje na dug dvomilenijumski suživot jevrejskog naroda sa balkanskim stanovništvom. Više dokaza o Jevrejima naseljenim u ovom periodu, ipak, sakupljeno je iz doba 10. veka i kasnije. Značajnija naseljavanja jevrejskog naroda na Balkan svakako se dešavaju nakon 1492. godine, odnosno nakon velikog progona Jevreja iz Španije i Portugalije krajem 15. veka. Ova velika grupa jevrejskih iseljenika našla je utočište u okvirima Otomanskog carstva, unutar koga je Sultan Bajazit II otvorio Jevrejima prostor za naseljavanje, rad i trgovinu. Takođe, jedan veliki sloj jevrejskog naseljavanja desio se u 18. veku, kada je habzburški car Jozef II objavio svoj Edikt tolerancije, koji je Jevrejima garantovao određeni vid slobode i mogućnost življenja verskog i građanskog života. S obzirom na to da je u periodu od 16. do 20. veka današnji prostor Srbije bio podeljen na dva velika carstva – Habzburško, severno od Save i Dunava i Otomansko, južno od Save i Dunava, u odnosu na tada aktuelnu političku situaciju na otomanske prostore naselili su se Jevreji iz Španije i Portugalije – Sefardi,[1] dok su se na sever, na habzburške prostore (danas Autonomna pokrajina Vojvodina) naselili Aškenazi,[2] Jevreji sa istočnih i severnih prostora Habzburškog carstva. Potomci Jevreja naseljenih pre Sefarda i Aškenaza, za vreme Rimskog carstva, nazivali su sebe Romaniotima; na žalost, poslednji predstavnici romaniotskih porodica u Srbiji umrli su tokom dvadesetog veka.

Položaj jevrejskog naroda na prostoru današnje Srbije nije uvek bio jednostavan. Iako su jevrejski stanovnici često učestvovali u podršci ostvarivanju nezavisnosti Srbije u devetnaestom veku, suočili su se sa višedecenijskim otežavajućim okolnostima vezanim za poreze i mogućnost slobodnog naseljavanja. Ova situacija se, sa promenama vlasti u Srbiji unekoliko menjala, no položaj Jevreja ostao je relativno nepovoljan. Uprkos tome, do 1912. godine zabeleženo je da je jevrejska zajednica u Srbiji brojala oko 5000 ljudi koji su bili organizovani u dve zajednice, različite po običajima, jeziku i kulturi. Naravno, obe zajednice vezivao je isti religijski, pravni i svakodnevni kodeks – Tanah (Tora, Knjige Proroka – Nevi’im i Spisi - Ketuvim) i Talmud, dok su se razlike svodile na specifičnosti u načinu na koji se proslavljaju praznici ili tumače specifični elementi pravno-religijskog zakona.

Jevreji Sefardi, došavši iz Španije i Portugalije, sa sobom su doneli specifičan govorni jezik, koji predstavlja kodifikovanu mešavinu hebrejskog i španskog jezika. Ovaj jezik, zbog toga nazvan đudeo-espanjol ili pak ladino, zadržao se u jevrejskim zajednicama Srbije do 21. veka, zajedno sa sefardskim običajima, muzikom, specifičnom hranom i kulturom. Kao i sam jezik – ladino, i sefardska muzika obiluje motivima koji su Sefardi doneli sa špansko-portugalskih prostora, a sefardske melodije još žive na prostorima Balkana. Sefardske melodije su naročito rasprostranjene na prostorima Bosne, gde je Sefarda bilo najviše, ali su sačuvane i zapamćene i na prostorima Srbije. Ove melodije, na koje je dodat lokalni tekst, oličene su u pesmi kao što je „Kad ja pođoh na Bembašu“ (sefardski naziv pesme: „Mi kerido mi amado [Dragi moj, voljeni moj]“), a zahvaljujući sefardskom sećanju, često se čuje i pesma „Adio kerida [Zbogom, draga]“, koja je, kao sefardsko nasleđe, istaknuta i promovisana i u seriji rađenoj prema romanu Gordane Kuić „Miris kiše na Balkanu“ koju je režirao Ljubiša Samardžić. Za ovu pesmu, iako na prvi pogled sadrži ljubavni tekst koji govori o bolnom rastanku, Sefardi kažu da zapravo govori o njihovom izgonu iz zemlje u kojoj su toliko dugo živeli – Španije, te da kao takva oslikava težinu izbegličkog života i surovi karakter progona ljudi iz zemlje za koju su toliko bili vezani. Srećom, nematerijalno kulturalno nasleđe često opstaje duže od materijalnog, i ispostavlja se kao posebno važno u vremenima progona, selidba i kriza. Ovo nasleđe je jednostavno „poneti“ sa sobom – ono je neotuđivo, nosi se u sećanju i otelotvorava u izvođenju, prenoseći se tako sa generacije na generaciju i čuvajući identitet naroda kroz vekove, bez obzira na to gde živeli i kojim se putevima – u ovom slučaju iz nužde – kretali. Muzička grupa koja danas deluje na prostorima Srbije i koja neguje sefardsko muzičko nasleđe zove se Šira u’tfila (u prevodu: pesma i molitva), i redovno održava koncerte kako u Srbiji, tako i u regionu i u svetu.

Kao i sefardski Jevreji, i aškenaski Jevreji su sa sobom doneli svoj jezik – jidiš, koji je predstavljao mešavinu hebrejskog i nemačkog jezika. Na ovom jeziku aškenaski Jevreji izdavali su glasila, pisali dokumenta i stvarali poeziju i umetnost. Aškenaska muzika obiluje muzičkim motivima donesenim kako iz Nemačke, tako i sa prostora istočne Evrope, Ukrajine i Rusije, gde su Aškenazi živeli tokom dugog niza vekova i odakle su često i dolazili na prostore Srbije. Aškenaske zajednice bile su prisutne pretežno u Vojvodini, ali je i u Beogradu do Drugog svetskog rata, pored sefardske, bila aktivna i aškenaska jevrejska zajednica.

Tokom Drugog svetskog rata u Holokaustu je, na prostorima Srbije, stradalo preko osamdeset procenata jevrejske zajednice, čime je, pored dragocenih ljudskih života, zauvek uništena i ogromna količina znanja i sećanja na prethodne vekove jevrejskog života u Srbiji. Ipak, značajan deo sećanja na sefardski i aškenaski jevrejski identitet, jezik, muziku i kulturu i dalje opstaje i prenosi se na buduće generacije, koje su, pored sveg kulturalnog nasleđa, sačuvale još jedan marker jevrejskog identiteta: želju i aktivno delovanje u smeru toga da se Holokaust nikada ne zaboravi, a time nikada više i ne ponovi. Savremeni život malih jevrejskih zajednica u Srbiji tako je prisutan i na početku dvadeset prvog veka, zajedno sa sećanjima i praksama, jezikom, muzikom, istorijom i kulturom nasleđenim iz prethodnih vekova.

Iako je sam pojam antisemitizam novijeg datuma, za antisemitizam se kaže da je najstariji oblik mržnje. Antisemitizam kao pojava je star koliko i sam jevrejski narod. Antisemitizam podrazumeva netrpeljivost, predrasude i mržnju prema Jevrejima, uprkos činjenici da sam termin navodi da osoba pogrešno pomisli da se radi o mržnji prema svim semitskim narodima. Antisemitizam se smatra oblikom rasizma, iako su Jevreji etno – religijska grupa, a ne zasebna rasa. To vuče korene iz činjenice da su krajem 19. i u 20. veku, od strane antisemita Jevreji rasionalizovani, odnosno, posmatrani kao zasebna rasa – niža rasa.

Reč antisemitizam prvi je verovatno iskoristio Moritz Steinschneider, orijentalista i bibliograf jevrejskog porekla, 1860. godine, u kontekstu značenja koje i danas ima, prozivajući javno iznete predrasude francuskog filozofa Ernesta Renana. Međutim, termin antisemitizam sa suprotnim značenjem, oberučke su prihvatili tadašnji mrzitelji Jevreja širom Evrope, jer je zvučala naučno i uklapala se u tadašnju tendenciju da se pseudonaučnim tvrdnjama dokaže inferiornost Jevreja. Tako je Wilhelm Marr objavio dva pamfleta oko 1880. godine, u kojima je pojam semitizam koristio kao sinonim za jevrejstvo, a onda bi suprostavljanje toj, po njemu po nemački duh opasnoj pojavi, predstavljalo antisemitizam. Shodno tome, osnovao je i Ligu antisemita. Nakon toga se pojam raširio i zaživeo sa takvim značenjem. Korišćen je paralelno sa oba značenja : i kao izraz za mržnju prema Jevrejima i kao suprostavljanje jevrejskom uticaju, sve do kraja Drugog svetskog rata. Tek nakon Drugog svetskog rata, kao posledica Holokausta kao konačnog proizvoda antisemitizma, taj pojam dobija isključivo jedno značenje.

Činjenica da je pojam antisemitizam zaživeo kao glavna reč za pojavu demonizacije Jevrejapredstavlja problem jer taj pojam nije dovoljno precizan i neko ko želi relativizovati svoje antisemitske stavove može reći da Jevreji nisu jedini Semiti, da su i Jevreji antisemiti jer se sukobljavaju sa semitskim arapskim stanovništvnom i slično. Precizniji pojam bi možda bio judeofobija ili antijudaizam, ali i dalje je dominantan ovaj pojam. Baš iz ovog razloga, u poslednje vreme se, u krugovima aktivista u borbi protiv antisemitizma, obraća pažnja na način pisanja ove reči. Poželjno je da se piše antisemitizam, ane anti-semitizam, sa crticom, jer se pisanjem crtice apostrofira reč semitizam i time daje prilika za distorziju značenja.

Antisemitizam je kroz istoriju imao više različitih pojavnih oblika koji proizilaze iz konteksta mesta i vremena nastanka. Uprkos tome, svi pojavni oblici imaju zajedničke karakteristike i vrlo često se dešavalo da neki novi pojavni oblik proističe iz prethodnog.

Pojavni oblici antisemitizma kroz istoriju, hronološki gledano, uključuju: antički, hrišćanski, ekonomsko – politički i rasni antisemitizam. U novije vreme može se zasebno izdvojiti i anticionistički antisemitizam.

Autor teksta Ivan Kremer

Antisemitizam je kroz istoriju imao više različitih pojavnih oblika koji proizilaze iz konteksta mesta i vremena nastanka. Uprkos tome, svi pojavni oblici imaju zajedničke karakteristike i vrlo često se dešavalo da neki novi pojavni oblik proističe iz prethodnog.

Pojavni oblici antisemitizma kroz istoriju, hronološki gledano, uključuju: antički, hrišćanski, ekonomsko – politički i rasni antisemitizam. U novije vreme može se zasebno izdvojiti i anticionistički antisemitizam.

Antički antisemitizam se ogledao u činjenici da su u politeističkom antičkom svetu koji je počivao na sili i ubijanju, Jevreji i moralni kodeks koji je Judaizam kao monoteistička religija nosio sa sobom bili potpuno drugačiji od svih društava. Ta različitost izrodila je strah i mržnju prema drugačijem, što je više puta u antičkom dobu dovelo jevrejski narod na rub istrebljenja. Glavna predrasuda antičkog antisemitizma, koja i dan danas živi i nadograđuje se u narednim pojavnim oblicima antisemitizma jeste da su Jevreji strani nelojalan element u svakom društvu koji ne podlaže zakonima datog društva i ima sopstvene zakone.

Hrišćanski antisemitizam se zasniva na pogrešnoj pretpostavci da su Jevreji ubili Hrista, iako je i sam Isus Hrist i svi njegovi sledbenici bio deo jevrejskog naroda koji se tada nalazio pod rimskom okupacijom.

U atmosferi hrišćanskog antisemitizma izrodila se još jedna jako važna antisemitska pojava, a to je da u bilo kojem društvu, za sve što pođe loše, budu okrivljeni Jevreji. Primera radi, ako je dolazilo do izbijanja zaraza, što je naravno, u srednjem veku bila česta pojava, u odsustvu potrebnih znanja iz medicine za shvatanje tih pojava, najlakše je bilo okriviti Jevreje. Ukoliko bi neka osoba u selu nestala, uvek se krivilo Jevreje. Tako je nastala i čuvena antisemitska predrasuda, krvna kleveta. Krvna kleveta sugeriše da Jevreji kidnapuju i ritualno ubijaju hrišćansku decu, da bi od njihove krvi pravili maces, beskvasni hleb koji se jede za praznik Pesah.

Predrasude hrišćanskog antisemitizma, rezultirale su čestim ubistvima i prisilnim preseljavanjem jevrejskog stanovništva tokom srednjeg veka. I sam pojam pogrom, prvobitno se odnosio na nasilni progon i preseljenje jevrejskog stanovništva. Najveći progon Jevreja, usled hrišćanskog antisemitizma, bio je progon iz Španije, 1492. godine, kada je veliki broj Jevreja prebegao na teritorije Osmanskog carsstva, pre svega Grčke i Bosne. U Osmanskom carstvu, iako su i tu bili građani drugog reda, imali su mnogo više prava i sigurnosti nego u hrišćanskoj Evropi. Nažalost, to je otvorilo put novim predrasudama protiv Jevreja, jer su bili u povoljnijem položaju u odnosu na narode okupirane od strane Osmanlija, pa su građani koji su trpeli teror od strane okupatora zavideli položaju Jevreja i zbog toga formirali negativno mišljenje o njima, a kasnije, prilikom oslobođenja od osmanske okupacije, dolazilo je do osvete i ubistava Jevreja. To je verovatno izvor antisemitske predrasude o jevrejskoj privilegovanosti.

Još jedna posledica hrišćanskog antisemitizma po Jevreje, bila je zabrana bavljenja većinom tadašnjih zanimanja i zabrana posedovanja zemlje. A posedovanje zemlje je u feudalnom poretku srednjeg veka bila osnova svega. U hrišćanskom moralu, pogotovo u katoličkoj denominaciji, novac predstavlja nešto prljavo i grešno, pre svega zbog pohlepe. Zbog toga je malo ko u hrišćanskoj Evropi hteo da se bavi poslovima poput ubiranja dugova ili poreza. Ti poslovi su posmatrani kao prljavi poslovi. I tako su mnogi Jevreji počeli da se bave onim što im nije bilo zabranjeno, upravo ubiranjem dugova za druge i poreza za državu, odnosno vladara države u kojoj su živeli. Iz ove situacije se izrodila osnovna predrasuda ekonomsko – političkog antisemitizma, da Jevreji „umeju sa novcem“ , kao dodatno i da su pohlepni, materijalisti, da im je osnovna motivacija sticanje finansijske dobiti i da su iskvareni novcem.

Povezanost ekonomsko – političkog antisemitizma i uslova života pod hrišćanskim antisemitizmom je možda najbolji primer kako jedan pojavni oblik antisemitizma rađa drugi pojavni oblik.

Predrasuda da su Jevreji pohlepni i materijalisti koji umeju s novcem preživela je i period prosvetiteljstva u Evropi u kojem su Jevreji nominalno, prvi put u novijoj istoriji dobili građanska prava. Tada je jevrejski identitet sa prvenstveno etničkog, koji poseduje sopstvenu religiju, redukovan samo na religijski. Nacije su u 19. veku doživljavale procvat širom Evrope, a Jevrejima je, prećutno, u zamenu za sigurnost, bilo uskraćeno nacionalno samoopredeljenje. Mnogi tadašnji Jevreji su, naivno prihvatili takav status i smatrali sebe pripadnicima evropskih naroda među kojima su živeli, razlikujući se od ostalih pripadnika tog naroda samo po veri, koju uostalom, nisu ni preterano praktikovali.

U takvoj Evropi, na bogatstvo više nije gledano kao na greh, naprotiv, uspeh i moć su se merili materijalnim statusom. Pošto je predrasuda da Jevreji „umeju sa novcem“ preživala tu promenu paradigme, a novac u novonastalim okolnostima bio sinonim za moć, iz toga se izrodila predrasuda o „ jevrejskoj moći i kontroli“ – glavna predrasuda ekonomsko – političkog antisemitizma. Ona se odlično nadovezuje da antičku antisemitsku predrasudu da Jevreji ne poštuju zakone društva u kome žive i da imaju svoje zakone i dodatno je paranoično nadopunjuje. Ova predrasuda, zavisno od iteracije, varira u intenzitetu. U najmanju ruku postulira da se Jevreji drže zajedno i da putem svoje novčane moći kontrolišu politička zbivanja sa nekim skrivenim motivom. Taj motiv, zavisno može da varira od želje za sticanjem još novca do porobljavanja celog čovečanstva. Kada je reč o kontroli političkih zbivanja, još iz 19. veka potiče pretpostavka namernog otpočinjanja ratova kontrolisanjem vlasti država zarad sticanjamaterijalne koristi u uslovima rata, odnosno profitiranja na smrti nedužnih.

Pomenute predrasude o novčanoj moći i političkoj kontroli bile su okosnica antisemitizma na kraju 19. veka, kao i u 20. veku u Rusiji, Francuskoj i Hitlerovoj Nemačkoj.

Predrasude o jevrejskoj političkoj kontroli i nelojalnosti društvu u kome žive, u Francuskoj uzrokovale su Dreyfusovu aferu na kraju 19. veka, kada je pripadnik francuske vojske jevrejskog porekla optužen za špijunažu u korist Austrougarske i demonizovan u javnosti kao nelojalan, a u francuskom društvu nasilni antisemitizam dostigao vrhunac. Predrasude o jevrejskoj moći i kontroli izrodile su i pamflet Protokoli Sionskih mudraca u carskoj Rusiji na samom početku 20. veka. U tom pamfletu objavljen je navodni transkript razgovora tajnih jevrejskih vladara sveta. Iako je vrlo brzo dokazano da je pamflet lažan, u Rusiji je već prisutni hrišćanski antisemitizam dodatno ojačan, a Protokoli se do dana današnjeg koriste za širenje antisemitizma. Antisemitizam je u Rusiji na početku 20. veka toliko bio ukorenjen u narod da, osim čestih pogroma i sistemskog ugnjetavanja od strane carskih vlasti, Jevreji su proganjani podjednako i od Crvenih tokom i nakon ruskog građanskog rata. Tu se uviđa večita naizgledna nedoslednost antisemitizma. Jevreji su istovremeno, u desnom autoritarnom društvu, komunistički agenti, a u komunističkom društvu pohlepni pobornici kapitalizma i trulog Zapada. Jevreji su sve, šta god se u datom društvu i u datom vremenu smatra lošim – jednom rečju žrtveni jarac, što je ironično, s obzirom da priča o žrtvenom jarcu potiče iz Tore. Razne vlasti i grupe su mogle i danas mogu, preko ovakvog svaljivanja krivice na Jevreje, na lak način apsolvirati sebe odgovornosti za razne stvari i ujediniti društvo protiv savršene pretnje. Tu ulogu igra i psihološka potreba za pronalaženjem krivca u turbulentnim vremenima i u situacijama kada nije posve jasno šta se dešava.

Tako je Hitler u Nemačkoj, nakon nacionalnog poniženja poraza u Prvom svetskom ratu, krivicu za poraz pripisao rovarenju Jevreja unutar nemačkih redova i jevrejskoj zaveri za kontrolu sveta. U tome je našao odličan kohezioni faktor koji je vratio ponos nemačkom narodu. On je samo uzeo već postojeće teorije zavere i predrasude ekonomsko – političkog i rasnog antisemitizma i skoro deceniju, kroz propagandnu mašineriju uverio sve nemačke građane u to, kao apsolutnu istinu. U njegovoj verziji jevrejski kontrolori sveta su izmislili i komunizam i liberalnu demokratiju u cilju porobljavanja čovečanstva. U tadašnjim autoritarnim evropskim, krajne desnim pokretima, komunizam s jedne strane i liberalna demokratija kakva je postojala u SAD, Engleskoj i Francuskoj sa druge strane, posmatrane su kao glavna pretnja, tako da je logično bilo Jevreje optužiti da stoje iza svega toga. Takvi narativi rezultirali su dehumanizacijom jevrejskog naroda, nakon čega je fizička likvidacija bila logičan korak kome se niko nije protivio u nemačkom društvu.

Iako teorije zavere i predrasude ekonomsko – političkog antisemitizma, barem na Zapadu, jesu nakratko tabuizirane nakon Drugog svetskog rata zbog njihove asocijacije na nacizam, one su danas potpuno žive. Nacizam jeste percipiran i danas kao krajnje zlo, ali kada pitate ljude šta je to toliko konkretno zlo u nacizmu oni će verovatno pričati o osvajanju Evrope, ne o centralnoj pretpostavci da Jevreji kontrolišu svet.

Ovakvom stanju delimično doprinosi činjenica da je odmah nakon Drugog svetskog rata, vlast u SSSR, reciklirala skoro sve nacističke antisemitske predrasude o jevrejskoj pohlepi ka novcu, o međunarodnom udruživanju, o nelojalnosti državi i društvu kome pripadaju. Time je ponovo normalizovan narativ tih predrasuda jer su propagandno pumpane prvo na unutrašnjem, a kasnije i na međunarodnom planu, sve do raspada SSSR-a. To treba posmatrati u novonastalom, hladnoratovskom kontekstu. Sovjetska propaganda je zastupala tezu o trulom pohlepnom Zapadu, a ogorčena na novobnovljenu jevrejsku državu što se nije svrstala na stranu SSSR u Hladnom ratu, nju je demonizovala kao ekspozituru tog pohlepnog Zapada. Sovjetske građane jevrejskog porekla proglasila je za petu kolonu i nelojalne strane agente koji razaraju društvo iznutra, uveliko se pozivajući na predrasudu o jevrejskoj pohlepi, dovodeći to u vezu sa kapitalističkim Zapadom. Ironija je što je istovremeno, ista ta propaganda pumpala mit o herojskoj pobedi nad fašizmom, isključivo zahvaljujući sovjetskoj borbi.

Iz sovjetske propagande i planskog eskaliranja izraelsko – palestinskog konflikta, izrodio se anticionistički antisemitizam koji se ogleda u osporavanju prava na postojanje jevrejske države na teritoriji sa koje je jevrejski narod potekao. Jevrejskom narodu se uskraćuje pravo koje skoro svi ostali narodi, barem u svetu u kakvom danas živimo, uživaju. Taj stav se poziva na razne predrasude iz ostalih pojavnih oblika antisemitizma, kako ekonomsko – političkog, tako i rasnog.

Paralelno sa teorijama zavere ekonomsko – političkog antisemitizma, u Evropi 19. veka, razvijala se još jedna forma antisemitizma – rasni. Taj oblik antisemitizma, razvijao se prevashodno u akademskoj zajednici u Francuskoj i Nemačkoj. Rasni antisemitizam je rasionalizovao Jevreje kao grupu. Iako Jevreji u realnosti predstavljaju etno – religijsku zajednicu, rasni antisemitizam proglasio je Jevreje za rasu i to nižu. Vrlo često se koristio naziv semitska rasa koji se odnosio isključivo na Jevreje, a ne na sve narode koji govore semitskim jezicima. To potvrđuje i odlična kasnija saradnja nemačkih nacista sa arapskim vlastima i političkim predstavnicima kako u Iraku, tako i u samom Britanskom protektoratu Palestini. Postoji čak i dopis nemačkog Instituta za rasna pitanja iračkoj vladi iz novembra 1942. godine, gde ih se uverava da se nemačke antisemitske odredbe odnose samo na Jevreje i da se Arapi ne smatraju nižom rasom. Rasni antisemitizam komplementira neke od predrasuda ekonomsko – političkog antisemitizma. On dovodi u vezu jevrejsku fizičku rasnu inferiornost i tzv. jevrejski duh koji je opisan u predrasudama ekonomsko – političkog antisemitizma (pohlepa, spletkarenje, skriveni motivi).

Jako poznata karakeristika rasnog antisemitizma jeste prikazivanje Jevreja kao fizički deformisanih na crtežima i karikaturama. Fizički deformiteti su u tom vremenu implicirali duhovne. Prikazivanje Jevreja kao fizički deformisanih vodi poreklo još od hrišćanskog antisemitizma, gde su Jevreji prikazivani kao čudovišta u službi đavola, ali je odlično kooptirano od strane rasnog. Najpoznatiji primer toga je prikaz velikog jevrejskog nosa. Uz veliki jevrejski nos uvek ide i zli osmeh, kao i gojaznost, što impliciraja pohlepu iz ekonomsko – političkog antisemitizma. To sve je kasnije evoluiralo dalje u predrasudu o tome kako nemoralni, materijalistički Jevreji vode nezdrav život, sebično udovoljavajući svim svojim nagonima. Vrlo često, na takvim prikazima postoje i punije usne. Činjenica jeste da mnogi Jevreji imaju punije usne u odnosu na prosečne Evropljane, ali u prikazima rasnog antisemitizma, to se prenaglašava i vrši se generalizacija. Fizički deformiteti se lepo nadovezuju na još jednu predrasudu rasnog antisemitizma – o brakovima i stvaranju potomstva unutar porodice kod Jevreja. To se nadovezuje i na predrasudu ekonomsko – političkog antisemitizma da se Jevreji „drže zajedno“ . Iako jeste tačno da usled mnogih faktora, uključujući i zabranu šireg kretanja usled hrišćanskog antisemitizma, kod evropskih aškenaskih Jevreja jeste bilo brakova između rođaka, predrasuda o planskom uparivanju unutar izabranih loza je potpuna antisemitska izmišljotina.

Naučni protagonisti rasnog antisemitizma s kraja 19. veka, smišljali su mnoge pseudonaučne hipoteze. Jedna itekako danas važna, kako sa stanovišta osporavanja prava postojanja Izraela, tako i raznih savremenih teorija zavere, jeste hipoteza da aškenaski Jevreji nisu pravi Jevreji, oni Jevreji iz Starog zaveta, već potomci turkijskog naroda Hazara koji je u jednom trenutku kolektivno prešao na Judaizam i time se infiltrirao. Iako Hazari jesu postojali, iako jesu prešli na Judaizam, oni su izumrli usled osvajanja osvajača sa istoka, a aškenaski Jevreji, kako sa kraja 19. veka, tako i današnji, isto kao i sefardski i bliskoistočni Jevreji, jesu potomci dvanaest plemena Izraela koja se pominju u Tori. To je dokazano, kako sa stanovišta istorijografije, tako i genetskim istraživanjima. Ponekad pobornici ekonomsko – političkog antisemitizma insistiraju kako, eto, nisu svi Jevreji zli i ti koji kontrolišu svet, već samo Hazari, koji su uljezi. Pseudoteorija o hazarskom poreklu aškenaskih Jevreja se danas koristi i za demonizaciju Izraela jer insistira da beli evropski kolonizatori, aškenaski Jevreji – Hazari kradu zemlju arapskom semitskom stanovništvu, odnosno da pošto današnji Jevreji nisu pravi Jevreji, za njih ne važi pravo na samoopredeljenje na teritoriji Izraela. Nazivati Jevreje belim evropskim kolonizatorima je, ne samo rasistički nego i istorijska ironija, s obzirom da nikad kroz istoriju boravka u Evropi Jevreji nisu smatrani ni belima, ni Evropljanima, štaviše bili su progonjeni, između ostalog i baš po osnovi rasnog antisemitizma, najviše za vreme nacizma.

Rasni antisemitizam je dalje razvijan od strane naučnih institucija u nacističkoj Nemačkoj i bio deo državne propagande u Trećem Reich – u. Nasuprot deformisanih Jevreja, nalazio se ideal fizički jakog, plavog, visokog arijevskog čoveka koji je često bio prikazivan na propagandnim posterima. Nacistički rasni antisemitizam prikazivao je Jeveje kao trule štetočine: pacove, stonoge, gljive, hobotnice, bubašvabe, čudovišta koja vire iz mraka. Uvek je postojalo dvojako značenje sa ekonomsko – političkim antisemitizmom jer noge stonoge i pipci hobotnice simbolizuju kontrolu. Takođe, gljive rastu nakon kiše naglo što simbolizuje rastući jevrejski uticaj. Ovde se opet vidi kontradiktornost antisemitizma. Antisemitizam je jedini oblik mržnje gde je objekt mržnje istovremeno i svemoćni kontrolor sveta i nakazno nemoćno niže stvorenje koje treba ukloniti da ne bi uprljalo genetski bunar čovečanstva.

Rasni antisemitizam i danas živi, uz ekonomsko – politički, a rasistički prikazi nakaznih Jevreja mogu se naći svuda po internetu uz tekstove o svetskoj kontroli Jevreja. Osim toga, neke rasne i ekonomsko – političke antisemitske predrasude su toliko utkane u podsvest društva da su, u obliku stereotipa, deo poznatih likova iz knjiga, filmova i serija. Noviji primer toga su goblini u serijalu knjiga i filmova o Harryju Potteru, koji su prikazani kao namrgođeni ružni, ušati i nosati patuljci, koji su, gle čuda, zaduženi da vode čarobnjačku banku. U filmu se na podu banke čak vidi i Davidova zvezda. Još jedan primer ovoga je prikazivanje jevrejskih likova u serijama kao nesportskih, preosetljivih, štreberastih tipova poput Rossa Gellera u Prijateljima, Howarda Wolowitza u Big Bang Theory-ju i Setha Cohena u Okrugu oranž. Postoji naziv za prikazivanje ovakvih stereotipa i predrasuda u umetnosti – Jew-coding. Ono datira još iz vremena srednjovekovnih bajki. Mnogi poznati likovi iz bajki takođe, ako malo dublje pogledamo, zasnovani su na antisemitskim predrasudama ili rasnog ili hrišćanskog antisemitizma.

Predrasude iz nabrojanih pojavnih oblika antisemitizma, često se pojavljuju u javnom prostoru i bez samog pominjanja Jevreja uz korišćenje raznih eufemizama. To čini antisemitizam podmuklim jedinstvenim oblikom mržnje, drugačijim od svake ostale mržnje. Antisemitizam se često poredi sa virusom koji mutira. Za uočavanje antisemitizma i uspešnu borbu potrebno je veliko predznanje, ali borbom protiv antisemitizma svet ne štiti samo jevrejsku zajednicu, već umove i duše celokupnog čovečanstva.

Autor teksta Ivan Kremer

U jevrejskoj tradiciji blagoslovi (na hebrejskom: berahot) predstavljaju kratka obraćanja Bogu, putem teksta čija je suštinska smisao najčešće zahvalnost – za hranu, za zadivljujuće ili veličanstvene pojave u prirodi, za zapovesti, ili za posebne trenutke koje čovek doživljava u svom životu. Mnogo puta blagoslov se kaže i kada se prvi put u jednoj godini doživi nešto, odnosno, kada čovek prvi put u jednoj godini dobije priliku da izgovori određeni blagoslov, čime se pojedinac takođe podseća na svetost i dragocenost datog trenutka.

Blagoslove bi trebalo da izgovara svaki Jevrej ili Jevrejka, bez obzira na pol, rod, zanimanje ili uzrast – baš zbog toga što je svaki pojedini život vredan zapažanja mesta blagoslova u svakodnevnici. Običaj je da se deca uče blagoslovima već od pete ili šeste godine,[1] odnosno od trenutka kada su u mogućnosti da izgovore i razumeju tekst blagoslova. Ovo se posebno odnosi na one blagoslove koji se izgovaraju pre i posle obroka, a koji izražavaju zahvalnost Bogu koji je, u partnerstvu sa ljudskim radom, omogućio dug put od jednostavnog ploda na drvetu ili u zemlji, pa do gotove hrane.[2] Nakon što savlada i usvoji ove blagoslove, dete se uči i ostalim blagoslovima i postepeno ih uključuje u svoj dnevni život.

Svaki blagoslov počinje rečima: „Blagosloven si Ti, Gospode Bože naš, Kralju vaseljene“, i dalje se nastavlja rečima koje opisuju zahvalnost za doživljeno ili viđeno delo – za hranu koju ćemo jesti ili smo je jeli, za posebne trenutke u životu, za mogućnost učenja Tore, ili za izuzetan prizor koji zadivljuje ili pred kojim čovek zastaje bez daha. S obzirom na verbalnu formulaciju blagoslova, često se postavlja sledeće pitanje: ukoliko je čovek, od strane Boga, blagoslovljen tolikim dobrima, zbog čega onda čovek blagosilja Boga u svakom blagoslovu, a ne samo dobro kao takvo? Odgovor je jednostavan – čovek blagosilja Boga kao Izvor svih stvari koje su mu date,[3] te obznanjuje Njegovo postojanje čak i u najmanjim, svakodnevnim aktivnostima koje poduzimamo, ili koje nas (p)održavaju. Još jedna interesantna i važna povezanost odnosi se na jezičku povezanost reči braha (hebrejski: blagoslov) i bereh (hebrejski: koleno), čime se izvodi i tumačenje da izgovaranjem blagoslova čovek uvek pomalo „savija svoja kolena“ u naklon Bogu, Stvaraocu svih dobara.[4]

Jevrejska tradicija nalaže da bi svaka osoba, idealno, trebalo da izgovori oko 100 blagoslova dnevno, jer upravo je toliko prilika za zahvalnicu Bogu svakog dana.[5] Raznovrsni postojeći blagoslovi mogu se grupisati u tri grupe:

• Blagoslovi koji se izgovaraju pre prijatnih iskustava (birkot ha’nehenin); u ove blagoslove, na primer, spadaju oni koji se izgovaraju pre ili nakon obroka, ili pre mirisanja prijatnih mirisa
• Blagoslovi koji se izgovaraju pre vršenja neke zapovesti (birkot hamicvot) – ovim blagoslovima pojedinac zahvaljuje Bogu na prilici za vršenje zapovesti; u ove blagoslove spadaju oni koji se izgovaraju pre paljenja sveća pred početak praznika, ili pre vršenja neke druge zapovesti
• Blagoslovi koji se izgovaraju radi zahvalnosti na Božijem čudu (birkot ha’ševah ve a’odaja) – recimo, blagoslov koji se kaže kada vidimo neki neobičan ili čudesan prirodni fenomen (kanjon, munju, grom), ili kada čujemo dobre vesti, ili čak loše vesti. Zašto blagoslovimo Boga kada čujemo lošu vest? Ovo možda zvuči neobično, ali u jevrejskoj tradiciji običaj je iskazati zahvalnost za svako iskustvo koje nam je dato, pa i ono koje ne razumemo najbolje, kao što je to loša vest. Drugim rečima, iako čovek možda ne može u potpunosti razumeti Božije postupke, poverenje u Boga, kao ni svedočenje o Božijem stvaranju se time ne gubi.

Na kraju svakog izrečenog blagoslova prisutni kažu Amen, čime se značenje blagoslova potvrđuje od strane svih onih koji su mu svedočili.

Blagoslov je, dakle, najčešće kratak trenutak, ali sa velikim značenjem i važnošću za jevrejski život: on blagoslovi Boga kao Izvor svih dobara, podseća čoveka na veličanstvenost Stvaranja koje je vidljivo u svakodnevnom životu, i posvećuje svaki pojedinačni dan, čineći ga vrednim i posebnim.

Autor teksta Dragana Stojanović

Kod pravoslavnih Roma postoji kultura slavljenja Isceliteljke Bibije, u narodu poznatije kao Bibijaka ili Tetkica Bibija. Ova nekanovana svetica, slavi se za zdravlje romske dece.

Postoji legenda koja kaže da je u vreme jedne opake bolesti Tetkica Bibija išla kroz selo sa svoja dva jareta. Naime, niko nije želeo da je pusti u svoj dom, osim jedne porodice sa šestoro dece, koja je bila jako siromašna i bolesna . Nisu imali mnogo da ponude, sem parčeta hleba i mesta da ona prespava. U znak zahvalnosti, ona je te noći izlečila njihovu decu, tako je nastala priča.

Maja Simić kaže da danas proslava Bibijake, zavisi od mesta do mesta.

- Moja porodica je slavi u Mladenovcu, gde se slava održava tri nedelje posle Belih Poklada, uvek petkom uz post i obavezno prisustvo sveštenika. Ne znam zašto, tačnije ne znam koji bih razlog pre uzela u obzir, ali taj dan je za mene posebno važan. Sunce je uvek toplije, a drvo zapisa oko kog se okupljamo, najčešće kruška ili jabuka, u to doba godine je naročito plodno i lepo. Postoji kolačar, osoba koja te godine sprema slavu i kod koje se godinu dana nalazi ikona, koju na dan Bibijake kite cvećem. On se menja svake godine, tj. svake godine ikona bude kod druge porodice. Veoma interesantno jeste da svaki muškarac ponese flašu različitog pića i običaj je da ostalim muškarcima to ponudi. Dok žene spremaju paketiće, uglavnom sa slatkišima i igračkama, koje na kraju molitve uz pozdrav „Bibijako Sastipe!“ daju deci – priča Maja Simić.

U celoj ovoj priči i proslavi tog dana, najvažnija su deca.

- To je njihov dan, njihov praznik!. Osim što je naglasak slave na njima, jer se slavi u njihovo ime, dan pre Bibije deca se okupe i ukrašavaju drvo zapisa trakama, balonima i raznim ukrasima, sa njima se priča o tome koliko je deljenje bitno i zbog čega je porodica ono najvažnije. S toga, osim što se uče raznim vrednostima, imaju prilike da uživaju u poklončićima i raznim animacijama koje kolačari specijalno za njih pripremaju. Dok odrasli, pored bogate trpeze, dobre muzike, lepog druženja i molitve, uvek budu radosni i sa osmehom dočekaju ovaj praznik – rekla je Simićeva.

U romskim naseljima koje smo posetili u okolini Pančeva, znaju za ovaj praznik ali kažu ne učestvuju toliko u organizaciji i proslavi, koliko u učestvuju u obeležavanju Badnje večeri 6. januara i proslave Đurđevdana – 6. maja.

- Ovde je tradicija da se svi iz našeg naselja ali i okolne komšije u Šumicama okupimo za Badnje veče napolju. Vatra gori, pečemo prase, muzika je na razglasu, a dev+ca se godinama u nazad raduju vatrometu koji je u ponoć. Sve komšije su na ulici, ne samo Romi i lepo se družimo u naselju – kaže Nikola Jovanović.

Slična je atmosfera i za Đurđevdan, osim što je tada akcenat na malo glasnijoj muzici jer se slavi tokom dana, iskren je naš sagovornik.

U narednom tekstu, naša sagovornica Indira Adići će govoriti kako Romi slave Ramazanski bajram.

*Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prevod na romski:

Ko ortodoksna Roma isi kultura festuibe sastaribasi Bibija, ano them pendžardi sar Bibijaka ja se Aba Bibija. Akaja nakanovimi uči romni, festuinipe baš o sastipe e romane čhavorengo.

Isi legenda savi vaćeri kaj si ano vrjame jekh phare nasvalibaso e Aba Bibija phirdja kotar gav pe duje jarconenca. Čače, nijek na manglja te mukel te del andre ano piro ćher, numa jek familija šove čhavenca, savi sine but čorori thaj nasvali. Na sine len but te den, numa jek kotor maro thaj than kaj oj ka sovel. Naisaribase, voj odoja rjat sastarda olenge čhaven, thaj aćedjikhar avili akaja paramiz.

E Maja Simić mothovi kaj avdive festuibe Bibijako dikhelpe kotar than dži ko than.

- Mi familija festuini ani Mladenovca, kaj o festuibe ćerelape trin kurće palo Parne Poklade, sajek ko paraštuj bihabaso paše avibaso e rašajeso. Na džanav sose, čače na džanav savo šaipe bi anglal lava ano dikhibe, numa odova dive si maje jekhutno vasno. O kham si sajek po tato, a o kaš hramibaso ano savo čedamen, najanglal si ambrol ja se phabaj, ano odova vrjame e beršeso, si majbut lačho thaj šukar. Isi manuš kolačari, manuš savo odova berš ćerel o festuibe thaj ano savo si berš dive e ikona, savi ano dive e Bibijako thovelpe luludja. Ovirinipe sako berš, numa sako berš e ikona ovel ani aver familija. But interesuibe si kaj sako murš lel jek šiši javerćhane pijibase thaj phuranipe si avere muršendje te del. Dži kaj o romnja ćeren paketija, čače gudlipa thaj čhavorenge čheliba savo si ano agor e moliba ano vaćeribe “Bibijako Sastipe!” delape e čhavorendje.

Ano akaja sasti paramiz thaj festuibe odole diveso, najvasno si o čhavore.

- Odova si olengo dive, olengo festuibe!. Numa so si učo vaćeribe festuibaso ano olende, sose festuinipe ano olengo anav, dive anglal e Bibija, o čhavore ćedenape thaj lačharena o kaš hrabisao trakenca, balonenca thaj aver šukariba, olenca vaćeripe kotar odova kaj o devibebut vasno thaj sose o familije najvasna. Odolese, numa so sikavenape but šukariba, isilen šaipe te len šukaribe thaj aver animacie save o kolačarija specijalno olendje čerena. Dži kaj o bare manuša, paše barvale habaso, šukar muzikako, šukar amalipaso thaj molibaso, sajek ovena lačhe thaj asaviba adjićeren akava festi – vaćerdja e Simićeva.

Ano romane thanbešiba save vizituindjam paše o Pančevo, džanen baš akava festi, numa na len prezentuibe odobor ano organizuibe thaj festuibe, kobor ano lelibe thaj mothovdipe Badnje rjaćako 6 januari thaj festuibe Herdelezi - 6 maji.

- Akate si tradicija kaj sa kotar amaro thanbešibe numa thaj pašutne mauša ano Šumice, čedamen baš o Badnjo rjat avrijal. E jag phabol, peka e bale, muzika si zorali, a o čhavore beršenca napalalasaviba adjićeren o pharjaribe savo si ani ekvaš rjat. Sa o pašutne manuša si ano drom, na numa o Roma thaj kupate ćhela ano thanbešibe – vaćeri o Nikola Jovanović.

Sajek si atmosfera vio Herdelezi, numa so si teg o akcenti ano po zorali muzika, sose festuinipe sasto dive, čačipa vaćeri amaro vaćeribaso manuš.

Pogledajte sledeci VIDEO i naucite nešto o najbrojnijoj nacionalnoj manjini u Srbiji.

Kod neromskog stanovništva mnogi sporovi se rešavaju sudskim putem, međutim u romskoj zajednici postoji romski sud ili „Romani kris“.Rešavaju sporovi iskljucivo između pripadnika romske nacionalnosti. Veruje se da romski sud potiče iz Rumunije i da se kao takav preneo u Banat.Ukoliko dođe do nekog spora saziva se Kris. On se može odrzati u nečijoj kući, restoranu pa čak i na pijaci. Zavađene strane se saslušavaju od strane Krisinaria. Krisinari ili ti sudija su uglavnom uticajni ljudi u romskoj zajednici i ne mogu biti ni u kakvoj rodbinskoj, prijateljskoj vezi kako bi odluka bila što pravednija i objektivnija. Vrlo često su krisinari dve pa i tri osobe.

Banatski romi veruju da je rešavanjem sporova na Romani kris bolji jer tako problemi ostaju u sklopu romske zajednice. Miša Stojkov iz Srpske Crnje, koji je bio jedan od krisinarija na jednom romskom sudu, kaže da je takva funkcija veoma zahteva pogotvu kada su u pitanju porodični ili tradicionalni problemi jer se mora paziti šta će se odlučiti, da bi obe strane bile zadovoljni

Miša Stojkov: Imate takvu situaciju gde stvarno morate da pazite šta ćete da odlučite da jednostavne te strane budu zadovoljne da ne bi došlo do sukoba između tih da ne bi do problema da ne bi došlo do krvoprolića aj tako da nazovem malo oštrije. Znači imate takvu situaciju da onda stvarno morateda donesete jedno kompromisno rešenje, što bi na ciganskom se rekla lashi da napravimo, da napravimo dobro i za jednu i drugu stranu i tada se veća i veća i veća ljudi se dogovaraju kako i to se iznosi i onda uglavnom prihvataju obadve strane i budu oba dve strane zadovoljne

Ukoliko dve strane nisu saglasne odlukama krisinarija na romskom sudu odlazi se u crkvu na božiji sud što je i najveći sud a to je zakletva u crkvi pred Bogom, kaže Miša Stojkov

Miša Stojkov Kada se to desi kada se neko zakune u crkvi na pravdibožijoj onda više i dalje nema znači to je zadnje

Onaj koji je optužen za prevaru ili preljubu kako bi mu ljudi verovali da nije kriv sam traži da idu u crkvi da se zakune pred Bogom da nije kriv, kaže Mile Stojkov iz Novog Miloševa

Mile Stojkov Jer ti ideš u crkvu da se zakuneš da da Bog da mi se desi ovo i ovo da nije tačno to zbog čega me vi tužite, e to se završi i nema više za šta da ga optužuješ, a sa druge strane na Bogu je sve

Romski sud se saziva kada dođe doi preljube između supružnika, svađe između članova porodice, a najčešće se sazivaju kada dođe do prevare između ortaka u trgovini. Pre 17 godina kada su Romi švercovali robu iz Turske oduzet je pun autobus robe u vrednosti od 100.000 nemačkim maraka od strane kikindske policije. Oštećeni su nakon nekoliko meseci saznali da ih je prijavio jedan kikindski Rom i odlučili su da sazovu Kris. Optuženi je odmah tražio da se zakune u crkvi pred Bogom pa su otišli na božiji sud ili solah gde se optuženi Rom zakleo u crkvi da nije kriv. Međutim nakon 17 godine od kako je odluka doneta oštećeni su dobili neke nove informacije koje su ih dovele do sumnja da su ipak bili upravu pre 17 godina. Kaže Mile Stojkov jedan od oštećenih iz Novog Miloševa

Stojkov Mile kada je došao sad na kris ne vredi mu više da se zaklinje kada mu se ne veruje i doneta je odluka da mora da vrati pola pare koliko su koštali ti autobusi. Romi iz Jaše Tomić, iz kikinde su odlucili da je on kriv

Na romani kris često dolaze ljudi koji nemaju mnogo koristi ali dolaze tu sa željom da čuju i saznaju odluku koja je doneta. Na ovom romskom sudu koji je opet održan nakon 17 godina bilo je više od 50 ljudi od kojih je polovina došla samo da čuju raspravu i odluku.Oni nisu odlučivali ali su imali mogućnost da učestvuju u raspravi, kaže Stojkov.

Stojkov Mile Možeš ti njemu da upadneš u reč do god on ne priča pravedno, svako ima reč da kaže nešto, kako ko razume tako kaže nešto

Iako se na Romani Kris pojavljuje veliki broj Roma, na romskim sudovima je sramota da se romkinje pojavljuju na romskim sudovima. Šezdestogodišnja Barbara Stojkov iz Novog Miloševa kaže da ona za svog života nikad nije bila niti je čula da je neko od romkinja prisustvovao nekom romskom sudu zato što je to sramota pa čak i kada je romkinja optužena.

Barbara Stojkov Ne idu romkinje na romski sud zato što one ne mogu da idu samo mogu njihovi muževi sramota je da idu žene, njihovi muževi suvažniji,a žene ne mogu da idu. I da je optužena onda prisustvuje njen muž.

Odluka krisinarija na romskom sudom je uvek poštovana i nije se dešavalo da Romi nakon toga budu nezadovoljni i odu na redovan sud, odluka krisinarija se uvek mora ispoštovati kaže Mile Stojkov

Mile Stojkov Ako ima kuću ili nešto, kada je on već kriv, kaže ljudi ne mogu da vratim pare sad već za 3 ili 5 ili 6 meseci pristajem, kriv sam, znam da sam kriv, platiću svoju sramotu, kada tako kaže većina ljudi

Dešavalo se da doneta odluka ne bude odmah ispoštovana i tu onda nastaje problem, kaže Miša Stojkov

Miša Stojkov Imate i drugu situaciju gde sud donese odluku da jedna strana plati drugoj strani i onda to se ne ispoštuje i onda dolazi do problema onda se ponovo sazivaju novi sudovi i onda se ide iz krajnosti u krajnost a onda se tu gomilaju i kamate, ali opet pokušava se da se izbegnu institucijie kao što su državni sudovi i ide se na romske sudove ili kris kako ih mi zovemo

Romski student na pravnom fakulteta Milan Nikolić kaže da nikad nije prisustvovao romskom sudu zato što u njegovom kraju ne postoji takav običaj među Romima ali da je čuo da se često pojavljuje kod banatskih Roma. Sa prvane tačke gledišta ukoliko neko od Roma se nakon romskog suda obrati regularnom sudu, primenićese zakon, kažeNikolićev

Milan Nikolić Građani mogu da postupaju po običaju, a protivno zakonskoj normi, prihvatajući rizik da im bude izrečena propisana sankcija dok sud mora naravno dosledno primeniti zakon

Pravni običaji postaju običajno pravo samoukoliko su na neki način zakonom izričito ili prećutno priznati. Ukoliko ih i redovni sudovi, sudska praksa ili neki zakon prizna onaj kodeks po čemu se presudjuje u romani krisu, kaže profesor sociologije na pravnom fakultetu Miloš Marjanović

Sociolog To igra ulogu naročito u mirenju stranaka nije poenta sad samo kažnjavati nekog, već je bolje preventivno rešavati sporove u tom smislu, to svakako treba i pozdraviti i prihvatljivo je sa stanovištva pravnog poretka

Sa romskih sudova koji su se održali u banatu ne postoji ni jedan pisani trag u vidu zapisnika, ili odluke potpisane od strane krisinarija. Miša Stojkov smatra da bi trebalo da postoji tako nešto kako se ne bi manipulisalo.

Miša Stojkov Ne vodi se zapisnik, što bi trebalo, trabala bi ta neka odluka da se stavi na papir i da svi ovi koji su u toj priči potpišu to da biza kasnije čovek koji je možda , kao što imamo ovaj slučaj pre 17 godina znači da on ima danas crno na belo evo ja sam završio tu priču više nemate šta samnom

Romi imaju paralelnu formu življenja u poređenju sa većinskim narodom, drugačije običaje i tradiciju. Svoje međusobne probleme rešavaju unutar zajednice, dogovorom.

broj njihovih žrtava veći od pola miliona. U Srbiji, takođe, ne postoje zvanični podaci. Prema nekim procenama broj nastradalih je oko 12.000.
Razlog što nije poznat tačan broj poginulih nije samo zbog toga što ne postoje zvanične statistike, već i zato što ne postoji stvarno interesovanje da se sazna.

Poslusajte intervju sa prezivelim logorasem na sledecem LINKU

Tačan broj poginulih Roma nije poznat, jer živeći na marginama evropskih društava, nisu ni ulazili u zvanične statistike. Pretpostavlja se da je broj njihovih žrtava veći od pola miliona. U Srbiji, takođe, ne postoje zvanični podaci. Prema nekim procenama broj nastradalih je oko 12.000.
Razlog što nije poznat tačan broj poginulih nije samo zbog toga što ne postoje zvanične statistike, već i zato što ne postoji stvarno interesovanje da se sazna. To najbolje potvrđuju reči Ernesta Rinalda, Roma iz Salamanke, logoraša Buhenvalda:

“240.000 mrtvih, to je ipak mnogo. Na kraju rata su mi rekli milion mrtvih. 240.000 je mnogo! A Cigani to ne znaju. Ali stvari se danas menjaju. Mnogi žele upoznati svoju istoriju. Deca idu u školu. S nomadizmom će biti gotovo za pedeset godina. Onda će drugi pisati istoriju našeg naroda. Naših patnji. 240. 000 mrtvih, to je mnogo, ali to nije ništa šta se s nama događalo posle dolaska iz Indije. Jednog će dana moja deca otići u Indiju. Nije to ništa, jer su nas uvek ubijali. I bez kažnjavanja. Nemci su bili kažnjeni, jer su izgubili. Da su dobili ceo bi im svet aplaudirao. Niko ne voli Cigane. Niko se ne zanima za Cigane. Danas je bolje, ali na nas se uvek popreko gleda. Kada bi znali za naše mrtve, naših 240. 000 mrtvih, ili jedan milion, to ne menja stvar, drugačije bi na nas gledali. Zaboravlja se da smo ljudi, kao oni. Jednostavno. Nakon svega što se dogodilo, imamo pravo da živimo kao drugi. Na slobodi. Kao Cigani.”

Danas su prisutne tvrdnje da Romi nisu proganjani iz rasnih već iz društvenih razloga. Izgovor, koji je često prisutan jeste da su oni bili poslati u logore kao kriminalci i asocijalni, drugim rečima da su sami krivi za to što im se desilo. Nažalost, ovo shvatanje je veoma rašireno, kako u svetu, tako i kod nas.
U našoj zemlji se o ovom pitanju uglavnom ćuti, što čini da ti događaji dobiju još tragičniju dimenziju. Kao dobar primer se može navesti to što se u knjizi Otpor u žicama, koja sadrži svedočenja logoraša, u poglavlju o logoru Sajmište koji su priredili Lazar Ivanović i Mladen Vukomanović, Romi uopšte ne pominju.

Takođe, u mnogim radovima, kao žrtve nemačkih odmazdi nad taocima, uglavnom se navode samo Srbi. Važno je reći i to da u Enciklopediji Jugoslavije, u izdanju iz 1983.g., uopšte ne postoji odrednica “Romi”, i to da se oni ne pominju čak ni u tekstu o manjinama, iako je 1977.g. Komisija za ljudska prava u Ženevi izdala Rezoluciju po kojoj su Romi indijska istorijska, kulturna i jezička manjina, i da shodno tome, uživaju zaštitu i prava koja su utvrđena dokumentima Ujedinjenih Nacija. U istoj enciklopediji, u izdanju iz 1961.g., pod odrednicom “Cigani,” stoji kratak tekst o njihovoj istoriji, a što se tiče njihovog stradanja u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije, navedeno je samo sledeće:

“Nemački okupatori i njihove domaće sluge masovno su uništavali Cigane u koncentracionim logorima. Na teritoriji Hrvatske, spaseni su samo oni koji su se zatekli na oslobođenoj teritoriji” .

Svuda u svetu, kao i kod nas, ekstremne desničarske snage ponovo vrše zločine nad ovim narodom. Da bi se to sprečilo, neophodno je vratititi se u prošlost i učiniti sve da žrtve rasističke ideologije budu priznate, ali i obeštećene. Romi, kao narod, dobili su malo, gotovo ništa po osnovu reparacija za ratne zločine koji su izvršeni nad njima, od vlade bilo koje evropske države.

Švajcarski Specijalni fond za žrtve holokausta, 24.08.1998.g., doneo je odluku da samo oni Romi koji su bili u logorima tokom Drugog svetskog rata, imaju pravo na novac iz ovog fonda, i pored prethodne izjave da će fond dati materijalno obeštećenje svim osobama koje su bile proganjane iz rasnih, religijskih, političkih i drugih razloga, kao i svima onima koji su na bilo koji način bili žrtve holokausta. Ovaj fond je osnovala glavna Švajcarska banka 1997. g. posle kritika da je švajcarska država ostvarivala veliki profit za vreme rata. Prva isplata romskim žrtvama iz ovog fonda je data 1997.g., kada su nemački Romi dobili 2.420 maraka po osobi. Takođe, nemačka vlada je isplatila Romima, ali samo nemačkim državljanima, 3.000 maraka po osnovu reparacija . To je sve što se tiče obeštećenja.
12.01.1998.g. vlada Nemačke je objavila da je osnovala fond od 200 miliona nemačkih maraka za isplatu onima koji su preživeli holokaust, ali je naglasila da novac neće biti isplaćivan ne-jevrejskim žrtvama, kao što su Romi i homoseksualaci .
1985.g. gradonačelnik Darmštata, Ginter Metzger, je izjavio pred Centralnim većem nemačkih Sinta i Roma da je njihov zahtev da se i romske žrtve priznaju, naneo uvredu žrtvama holokausta .
Ovakve odluke i izjave najbolje svedoče o današnjem odnosu prema Romima i njihovim žrtvama, odnosno o tome da se gotovo ništa nije promenilo u pogledu tog odnosa. Romi i njihovi zahtevi se i dalje ignorišu, kao i pre pedeset godina, kada nijedan Rom nije pozvan da svedoči na Nirnberškom procesu u ime svog naroda , iako su Romi, zajedno sa Jevrejima, bili osuđeni na uništenje u “konačnom rešenju”.

Prvi deo ovog rada daje kratak prikaz istorije Roma, od njihovog doseljavanja na Balkan do početka Drugog svetskog rata. Drugi deo se bavi fašističkom ideologijom rase i time kako je ona bila prihvaćena u Srbiji, dok treći prikazuje stradanje Roma u okupiranom Beogradu i u logoru na Sajmištu. Nažalost, nedostatak izvorne građe i literature je onemogućio da svaka od ovih tema bude bolje obrađena.
Izvorna građa je nesistematizovana i rasuta po različitim arhivima. U Arhivu Vojnoistorijskog Instituta, Nedićevom fondu, mogu se naći podaci koji se odnose na ovu temu, ali oni su fragmentarni i nedovoljni. Nemački fond, iste ustanove, pruža veliki broj podataka, ali sadržaj većine dokumenata nije preveden sa nemačkog jezika. Zato se u Zborniku dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, mogu naći dokumenti nemačkih okupacionih vlasti, odnosno objavljeni deo građe ovog fonda.
U Istorijskom Arhivu Beograda, značajna je zbirka M.G. - sećanja zatočenika logora Sajmište, zbirka plakata i fotografija, i fond opštine grada. Iz plakata, uostalom, kao i iz onovremene štampe i svih sredstava propagande, može se videti da su tadašnje vlasti Jevreje stavljali na prvo mesto kao svoje neprijatelje. Razlog toga je što su Jevreji, u međuratnom periodu, zauzimali značajne položaje u srpskom društvu, i bili nosioci privrednog života. Romi se, pak, retko pominju, jer oni su bili isključeni iz državnog i društvenog života, pa se stoga, verovatno smatralo da njihovo ubijanje neće izazvati veće nezadovoljstvo u narodu. U zbirci M.G. nalaze se izjave samo tri pripadnika romskog naroda - Pavla i Milorada Dekića i Stevana Kostića. Sve tri su date osamdesetih godina prošlog veka. Postavlja se pitanje zašto ih nema više, i zašto su uzete tako kasno kada je veliki broj očevidaca događaja već umro. U istom arhivu se čuvaju i logorske knjige Banjičkog logora. U njima nema spiskova ubijenih Roma, jer oni su najčešće vođeni na streljanje bez prozivke imena, već samo uz naredbu: “Svi Cigani napolje”. Logorska administracija se nije trudila da zavede njihovu nacionalnost.

Dragoceni podaci se mogu naći i u Arhivu Jevrejskog istorijskog muzeja, takođe, sećanja logoraša i izjave svedoka date Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, ali i tu ne postoje izjave Roma.
Onovremena štampa, isto tako predstavlja značajan izvor informacija.
Domaća literatura je vrlo siromašna podacima o ovoj temi, za razliku od strane. Nažalost, strana literatura je nedostupna, pošto se kod nas jako malo radi na prevođenju i izdavanju radova ove i slične tematike.
Danas je u svetu sve prisutnija tendencija, zahvaljujući pre svega zajedničkim naporima jevrejskih i romskih udruženja, da sve žrtve holokausta imaju jednak tretman, odnosno, da svaka žrtva holokausta bude priznata kao takva, bez obzira da li je pripadnik jevrejskog ili romskog naroda. Kod nas, to još uvek nije slučaj.
Kao što je na početku navedeno, naši autori samo usputno pominju zločine nad Romima. Verovatno je razlog to što ovaj narod još uvek živi na margini našeg društva, što još uvek nije dovoljno emancipovan, možda dovoljno “važan”, da bi se neko bavio tom temom. Ipak, u poslednjih nekoliko godina vide se neki pozitivni pomaci u tom pogledu, ali prvenstveno zahvaljujući zalaganju romskih udruženja u Srbiji.

1995.g. u Beogradu je osnovana Romska izdavačko-informativna organizacija “Rrominterpress”, čiji je osnovni cilj upotpunjavanje praznina u oblasti informativne i izdavačke delatnosti na romskom, kao i tretiranje svih pitanja i problema vezanih za Rome. Za sada, ovo je jedina organizacija ovakve vrste u Jugoslaviji. Do danas, ova organizacija je pokrenula sledeća izdanja: “Romano Lil” (Romske novine); “Chavrikano Lil” (Dečje novine); “Romološke studije”; “Khrloe Romengo” (Glas Roma); edicija “Posebna izdanja” i “Romano Them” (Svet Roma). Nažalost, delatnost ove organizacije i pored toga što ona postoji već sedam godina, nije poznata široj javnosti.
Jedini radovi naših autora, koji opširnije govore o stradanju Roma u okupiranoj Srbiji jesu – Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941-1944.. autora Milana Koljanina, i Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944., autora Venceslava Glišića. Tatomir Vukanović, u svom delu Romi (Cigani) u Jugoslaviji, iako prati istoriju Roma na našim prostorima od dolaska pa sve do osamdesetih godina prošlog veka, o njihovom stradanju u Drugom svetskom ratu, navodi svega nekoliko rečenica.
Rajko Đurić, u svojim radovima objavljenim u našoj zemlji, uglavnom se bavi kulturnom istorijom Roma, kao i njihovim društvenim položajem danas.
Prvi rad koji za centralnu temu ima stradanje romskog naroda jeste autora Dragoljuba Ackovića, Ašunen Romalen, Slušajte ljudi, objavljen 1996.g. Ali sam autor je pripadnik romskog naroda, a izdavač knjige je Rrominterpress, čiji je on glavni i odgovorni urednik, tako da se ne može reći da je u našem društvu došlo do pozitivnih promena u pogledu odnosa prema Romima, već da se romski narod u našoj zemlji polako emancipacie.

Ko Roma I dalje achilo o purano adeci, o najpurano murs andi porodica najglavno. Sarore le sunen I lesiri rec uvek poslednjo. Nekad ulo pravilo o chave te zeninen pe rano, akanaj afka bas retko. O purine vacerenine kaj o chaja zeninenine pe rano alchese so moralo te oven nevina.. Postojine I ugovorime brakoja, kate o roditelja taro chavore dogovorinde pe kaj o chave ka len pe jos dok ona ule cikna.

O Roma sar narodo but vesela, pa asalka I lendjere slave.

O Roma slavinen duj najbare lendjere slave Djurdjevdan I Vasilica.

O djurdjevdan slavinol pe maja, slavinol pe 3 djive. Zako djurdjevdan cinol pe bakro, o chave dzan te ceren venci kola chiven pe e bakrese ko sero, anen vrba tari livada te ukrasinen o cher. O bakro chere anol pe dzivdo zbogo chavore, cinol pe parno bakro. O bakro chinol pe prekali rat. I prvo kapka taro rat machen e chaven te bi ovenine saste afkha bers. I dzigerica taro bakro delinol pe te ovol angal sarorendjere mule. Ko akava chive o chavore urjen pe sa ando nevo.

I Vasilica isto but baro prazniko e romendje. Oj slavinol pe 14 januara.

Chinol pe zivina, obicno khanji ili basno. O domacino dzal te corol jek granka taro nesavo rodno kas kova andi javin chivol pe dziko kolaci, I upal leste chiven pe pare.Svasta spreminol pe I gudlo I londo.o domacice ceren sutlo kupus, pheren piperija, spreminol pe I khanji.

Romi su kroz vekove bili narod koji je bio diskriminisan, gubili zbog boje koze, ali su se sa naporom borili protiv svih prepreka u cilju ocuvanja kulture I tradicije.Romski narod se borio u mnogo ratova za mnoge druge narode, ali pod romskom zastavom nikada nije vodjen ni jedan rat.

Kada govorimo o romskim porodicama, kod vecine romskih porodica zadrzao se patrijarhat,sto znaci da je najstarija muska osoba u porodici I dalje glava porodice. Romske porodice su viseclane, vecina romskih porodica ima od 2-5 deteta. Nekada su se Romi udavali I zenili jako mladi, sada to bas nije cest slucaj. Po recima nekih starijih predaka, devojka bi ranoo stupila u brak kako bi mogla ispostovati cin nevinosti.Nevinoj devojci mladozenjin otac I majka pravili bi svadbu koja bi trajala najmanje po 3 dana. U nekim krajevima Srbije, postojao je obicaj kupovanja mlade. To su uglavnom bili ugovoreni brakovi, gde su se roditelji dece jos dok su deca bila manja dogovorili oko njjihovog braka, pa je zbog toga devojcica morala da se cuva kako bi roditeljima osvetlila obraz.

Romi su kao narod veoma veseli, pored sopstvene romske muzike imaju uticaj u evoluciji flamenco muzike. Zbog dugih putovanja, romska muzika je poprimila razne uticaje, pocevsi sa indijskim, a zatim i sa grckim, arapskim, iranskim, turskim, ceskim, slovenskim, rumunskim, nemackim, francuskim i spanskim elementima. Instrumentalna pratnja varira od regije u kojoj romska zajednica zivi. Snazna je prisutnost romske muzike vidljiva u Istocnoj Evropi, posebno u Madjarskoj, Rumuniji i Spaniji. Jedan od velikana romske muzike na nasim prostorima bio je Saban Bajramovic.

Kada govorimo o Romima kao narodu, vecina romske populacije izjasnjava se kao narod pravoslavne vere, ali postoje I muslimani. Praznici koji se slave I obelezavaju kod Roma su Djurdjevdan,Vasilica I u nekim delovima Srbije Bibija.

Djurdjevdan je praznik koji se obelezava 6-og maja. To je prolecni praznik koji traje 3 dana i oznacava pocetak leta i navodno donosi srecu i blagostanje. U svim slavljima cvece, sveze

ubrane grancice i ,,sveta vodica’’ predstavljaju simbole zivota i proleca..5-og maja u oci praznika mladi odlaze na livadu I prave vencice koji se stavljaju oko vrata. Jos tada pocinje slavlje, mladi se sa uranka vracaju radosti I u glavnom u pratnji akusticne muzike. Kapija svake kuce okicena je vrbovim grancicama,od kojih se prave I vencici.

Za ovaj praznik gotovo svaka romska kuca cak I ona koja vazi za najsiromasniju ima jagnje koje se zakolje u oci Djurdjevdana. Uglavnom se kupuje belo jagnje, veruje se da crno donosi nesrecu. Sto je jagnje vece I deblje ugledniji je domacin. Jagnje se u kuci donosi zivo, predstavlja radost za decu I ukucane. U nasem kraju od davnina je ostao obicaj da se za Djurdjevdan deci kupuje nova odeca kako bi se u toj novoj odeci slikali I ostavili sebi uspomenu sa slave.Kada se zakolje jagnje prvom kaplju krvi obelezavaju se deca po sredini cela, kako bi po nekom verovanju cele te godine bili zdravi I srecni.Srna dzigerica se obari, I odmah rano ujutru I deli za mrtve.

U Pirotu vazi pravilo da Djurdjevdan traje sve dok traje jagnje.Djurdjevdan je sam po sebi jedan on najveselijih romskih slava, ljudi ovu slavu proslavljaju u veselju.

Vasilicu, svoj najveci praznik, Romi objasnjavaju na razlicite nacine, a u njenom proslavljanju uocljivi su kompleksni slojevi brojnih kultura.Vasilica se proslavlja od 14-og do 16-og januara., ova slava poznata je kao romska Nova godina Svako domacinstvo kupuje gusku. Ili curku. Obicaj je da se za ovaj praznik zakolje zivina.

Proslavlja se 3 dana. Vasilicu bas kao I Djurdjevdan obelezavaju i Romi mulsimanske veroispovesti, sto dokazuju pisani tragovi iz doba Turaka, kada su Romi primili islam. Praznik je u znak zahvalnosti guski koja je prevela Rome preko vode u vreme najezde osvajaca

.Za ovu slavu umesi se kolac I uz kolac stoji slavska sveca, kao I grancica rodnog drveta koju domacin ubere, u oci 14-og januara, u nekoj bogatoj kuci kako bi godina bila bericetna. Ova grancica stoji na stolu preko slavskog kolaca, na kojoj domacin prvog jutra slave ostavlja novac.

Ovo je jedan od najradosnijih romskih praznika, svi su okupirani spremanjem slave, narocito domacice. Ova slavska trpeza je veoma bogata, na stolu ima raznih djakonija. Ono sto je karakteristicno za Pirot I okolinu jeste podvarak koji se sprema od kiselog kupusa u koji se dodaje meso od zivine.

Generalno su Romi kao narod jako veseli, pa su takva I romska slavlja. Uvek se svaka slava zavrsi akusticnom muzikom,muzicara koji idu od kuce na kucu.

Prethodni tekst je nastao u okviru projekta ''Dijalog sa tobom i sa samim sobom" koji sprovodi Romski Medijski Servis uz porsku Ministarstva kulture i informisanja.

Romi su poreklom iz Indije, veruje se da su je napustili oko X veka. Na Balkan, konkretno u Srbiju, dolaze oko XIV veka. Danas ih ima u svakoj zemlji sveta. Razlog napuštanja Indije I dan danas važi za jedan od onih na koji niko nema konkretan odgovor. Postoje istraživanja od strane naučnika gde se govori o selidbi Roma ka zapadu kao jedna vrsta protivljenja islamskoj vojnoj ekspanziji, takođe navođeno je da su bili zatvorenici I zbog toga su bežali od stega države, ali I drugih ljudi. Sve ova istraživanja nisu relevantna, ali jedno je sigurno- Romi su bili nomadi.

Upravo zbog jedinostvenosti življenja nomadskim načinom života, to što nije postojala kultura stanovanja na jednom mestu ih je potpuno razlikovalo od drugih. Dok se danas većina okrenula sedelačkom režimu. Ređe, ali tamo gde je bilo moguće idalje se živi po starim, nomadskim principima. Nije merodavno, ali veruje se da je između Roma I većinskog stanovništva, baš zbog kulture stalnog kretanja, postojalo nepoverenje.

Još jedna polemika jeste oko naziva “Rom” što u prevodu sa romskog jezika znači čovek. Postoje prevodi na druge jezike, poput engleskog “Gipsy” ili španskog “Gitanos”. Jedno je sigurno, Romi sebe ne nazivaju “ciganima” I upotrebu ove reči smatraju veoma uvredljivom I pogrdnom.

Nažalost, bitno je napomenuti da su Romi najprogonjenija etnička grupa ikada. Nakon doseljavanja u Evropu, bili su meta mnogih osuda većinskog stanovništva. Govorilo se, ali I danas se govori, da su Romi lopovi, prosjaci, otmičari I da u svoje “redove” prihvataju sve one koji su društveno odbačeni.

Poznato je da su najveću odbačenost trpeli tokom Drugog svetskog rata, gde su zajedno sa Jevrejima stavljani u koncentracione logore. Zapravo prema Romima je stavljena tolika distanca, jer se idalje ne zna tačan broj Roma koji su stradali u logorima po čitavoj Evropi. Zatvorenike u logorima smrti ništa nije određivalo, sem broja I traka koje su nosili. Bili su tamo jer su različiti, nisu se uklapali u kalup društva, te je za Jevreje postojala žuta, za homoseksualce roza, a za Rome braon traka oko ruke. Te trake predstavljale su etiketu odbačenosti I nalepnicu zbog koje nisu društveno prihvatljivi.

Pošto Romi nemaju svoju državu, tj. Teritoriju gde su oni većinsko stanovništvo, nešto što ih sve povezuje jeste kultura. Kultura kroz tradiciju, mitove, muziku I religiju. Takođe, sve ih spaja zajednički jezik, zastava I himna. Ono po čemu se najviše razlikuju jeste njihova sloboda predstavljena kroz simbole.

Što se tiče tih simbola, tu su zastava i himna. Zastava upravo predstavlja direktan sinonim za slobodu svojim bojama, to su plava I zelena. Plava što u prevodu jeste vedro nebo, beskrajna prostranstva, i zelene koja označava zemlju i drum tj. put bez granica. Takodje na centru zastave postavljen je crveni točak što prikazuje nomadsku tradiciju neprestalnog kretanja. Zanimljivo je što pod romskom zastavom, nikada nije vođen nijedan rat.

Kada je u pitanju himna, postoje mnoge verzije o tome kako je ona nastala, dok je jedna od njih smeštena u period Drugog svetskog rata i govori o romskom čoveku koji je bio srećan i veseo, sve dok mu se život nije naprso promenio jer mu je porodica odvedena u logor, put sa kojeg se niko neće vratiti. Ogorčen svojom sudbinom, čovek piše tužnu pesmu namenjemu svim Romima širom sveta. U himni “Đelem, đelem” pisac kaže da stalno putuje I sreće sretne Rome, pita se odakle su I poziva ih da ustanu I da se ujedine.

Takođe, ružna etiketa koja od davnina prati Rome, jeste da su oni ograničeni samo kao zabavljači I muzičari, da su neobrazovani I jednostavno nesposobni za bilo koju vrstu posla koja uključuje nešto više od bavljenja sivom ekonomijom.

Romska muzika je, sa sigurnošću tvrdim, definitivno jedna od najcenjenijih I najinteresantnijih. Ali ne trebamo se ograničavati samo na tu delatnost. Pored velikog broja izvanrednih romskih muzičara, ne smemo izostaviti I druga polja na kojima su Romi ostavili svoj pečat.

Danas se borimo protiv anticiganizma I diskriminaciji prema Romima, ona je svakako smanjena kroz istoriju, ali je idalje prisutna u velikoj meri. Ne trebamo dozvoliti da nas naša stradanja iz prošlosti koče, ali se uvek trebamo sećati svojih predaka I istorije, jer nas je to oblikovalo da danas, kao narod, budemo tu gde jesmo. Nadam se da se istorija ne ponavlja, a da će buduće generacije mladih Roma I Romkinja, biti ponosni svojim poreklom I da će svojim uspesima pisati drugačiju romsku istoriju od ove koja je nama poznata. Da se neće stavljati etiketa na Rome, samo jer su drugačije boje kože, a da do nekih promena u društvu neće doći odbacivanjem, već naprotiv, asimilacijom I prihvatanjem različitosti.